среда, 24. септембар 2014.

„КОРЕНИ“ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА ПОСЛЕ ШЕЗДЕСЕТ ГОДИНА



Роман „Корени“ Добрице Ћосића читао сам први пут као гимназијалац још далеке 1959. године, изненађен изражајношћу и новом метафоричношћу његових реченица. Оним познатим:
            За мном су гореле шуме и пут. Змија нисам да и реп у земљу увучем. Зуби су ми се клатили, али сам на курјака личио. Далеко за леђима, у торовима остаде пусто и мир. А човек умире једино кад мора и кад неће. Иако ми је брада до седмог ребра дуга, ноге су могле да носе њу и нож.
            Пободох се уз последњу реку. Ниједан фењер није ранио ноћ, ниједна лампа. Ветар је у канијама, па ни он не злочини. Морам напред јер, рекох, за мном и снег гори...»

            Под њиховим утиском написао сам причу, другачију од претходних, пуну слободних метафора и скраћених поређења и она је објављена исте године као моја прва штампана прича.
            „Корене“ сам поново читао 1962-3. године, као студент, припремајући се за дипломски испит, бележећи и памтећи карактеристике романа сагласне тадашњим схватањима вредности српске књижевности. Касније сам прочитао још неколико романа Добрице Ћосића покушавајући да схватим шта је то толико идеолошки лоше у њима, зашто је овај писац стално на мети: као књижевна громада коју треба поткопати или ту заиста има политике која је већа и лошија него у текстовима његових опонената, Све време „Корени“ су блистали у омаглици мог сећања, било је много књига које су ме одушевиле али је њихов домет био много краћи и тематски сиромашнији – помодне књиге за једну-две генерације насупрот малом епу о српском селу и народу, његовој историји, традицији и митологији.

            Недавно, после педесет и неколико година, поново сам отворио „Корене“, као дуг себи негдашњем и нашим књижевним и другим неспоразумима. Убрзо ме је понела прича чији су се рудименти будили у мом сећању. Током читања два пута сам проверио годину првог издања: 1954, када је добио Нинову награду за роман године, не верујући да је у предисторији нове српске књижевности могла да се појави оваква, у много чему модерна књига.
            Њена изражајност, и после свих узлета и излета у нашој књижевности, има снагу и свежину која понесе читаоца. Обичних, изказних реченица такорећи и нема, свака има, више или мање успешан, искорак ка метафори.
            Фабула се гради на променама приповедачке перспективе, кроз свест ликова или њихове гласове и дијалоге, који се сливају у чувену Бахтинову полифонију. То је препознато тек у новије време, до скора су критичари то назиали „монтажом“ са нотом негативног контекста.
            То смењивање перспектива, гласова и дијалога делује савремено јер  убрзава фабулу и дарује јој „вишедимензионалност“. Ток свести ликова открива не само подсвесно, већ и њихову прошлост, као и традиционалну и митску укорењеност.
            „Корени“ су и данас снажна и уверљива прича о Србији током једног века њене историје, о времену сеорских газда и страначких првака, о деци хајдука, устаника и надничара и новој генерацији која са муком покушава да усклади своју будућност са традицијом и прошлошћу очева.
            Упечатљиви су ликови Николе који је рударио по Србији и дошао из устанка и пандурске службе у новој држави, да код Аћима Катића остварује своју правду и газдине тајне и крваве послове. Затим Аћима Катића, сеорског газде и партијског првака коме је најважнији његов углед као будућег посланика и наставак породичне лозе. Па Симка, пуна животне снаге и ограничења традиције које треба прекршити да би се лоза Катића наставила, али са дететом зачетим са надничарем, као што је почела...
            Снажне сцене романа се памте, оне у себи сажимају и суштинске одлике ликова: Василијево оштрење јатагана сељанима пред поход на Турке, Ђорђево бацање дуката пред Симку који „и у мраку светле“ а „могу да певају као птице, да циче као крдо прасића, да се смеју као трешња пуна деце“, буна Преровчана и Аћимов боравак у затвору, Вукашиново обавештавање породице о женидби са кћерком очевог политичког противника, мала бајка о љубави сунца и земље...
            Много је прецизних и упечатљивих реченица, од којих неке одјекују као најактуелније:
            „ Само су ситне птице шарене. Гаврани су црни. Ни орлови се не ките.“
            „Кад си на збору, пусти реч да се ваља по главама, а ти је слушај и гледај. Ти причаш као да шамараш људе. Наш народ воли тешку и спору реч.“
            „Овде је слобода право да хајдукујеш, да хараш, да заузимаш општинске утрине, а демократија и самоуправа да не плаћаш порез...“
            Говорећи о „Коренима“ Ћосић је, у интервјуу „Нину“ рекао да је желео да „успостави континуитет између генерација којима припада и генерација којих више нема“ и да „наговести велику сложеност и компликованост психичке конституције те категорије која се и у литератури зове сељаштво“.
            Несумњив је национални значај «Корена» као романа о српским људима и народу, те мале епопеје о Србији, који је у раскораку са већим делом савремене књижевности. У њему је исказана сва историјска тескоба («историја као тескоба» - Љубиша Јеремић) настајања, опстанка и постојања српског народа и државе. У «Коренима» почиње Ћосићева потрага за обухватнијим формама романа која ће прерасти у трилогију и циклус романа.
            «Корени», као први модерни роман послератне српске књижевности, као и  «Бајка», траже нова читања и савремена тумачења.

            Миливој Анђелковић