петак, 17. октобар 2014.

РАБЛЕ И ВИНАВЕРОВ ПРЕВОД



Ко је Рабле?



Fransoa Rable je najpotpuniji i najizrazitiji predstavnik francuske renesanse



"Rabelais, najveći duh modernog čovječanstva, taj čovjek koji je sažeo Pitagoru, Hipokrata, Aristofana i Dantea, reče, ima tome već tri stoljeća: čovjek je jedan mikrokozam." - Honoré de Balzac



“Gargantua i Pantagruel” roman Fransoa Rablea u pet knjiga. 

Satirična alegorija o dva džina Gargantui i Pantagruelu, njihovom životu, čudesnom rođenju, školovanju i fantastičnim dogodovštinama. Najveći spomenik francuskog jezika 16. veka, napisan na 'vulgarnom' narodnom francuskom ( u to vreme jezik učenih je bio latinski). Iako se i sam u svojim učenim publikacijama i prepisci služio latinskim, Rable će za veličanje ideja humanizma i renesanse uzeti i poslužiti se plebejskim književnim rodom, satirično iskorišćenim pikarskim romanom, plebejskim književnim izrazom, govorom širokih narodnih masa.



'Smej se, ko hoće da bude čojstven, 
Smeh je čoveku zaista svojstven" – moto je ovog romana.



О Telemskoj opatiji – utopističkom manastiru – Rable piše:



 »ljudi slobodni [...]imaju od prirode nagon i podstrek koji ih nagoni uvek na vrlinu i da ono što rade uvek bude dobro, a poroka da se klone«; dok »kada su ljudi gadnim ugnjetavanjem i zulumom poniženi i porobljeni, oni uništavaju u sebi plemenitu težnju kojom su ka vrlini naginjali, da bi zbacili sa sebe taj jaram robovanja: jer, mi se uvek zabranjenih stvari poduhvatamo i priželjkujemo ono što nam je uskraćeno«. Stoga jedino pravilo koje vlada u ovoj zajednici glasi: «Čini što ti se ushte”.



Klasično djelo svjetske književnosti, djelo furioznoga ritma i otkačene genijalnosti, grandiozna je groteska prožeta vitalističkim viđenjem čudesnih doživljaja i djela dvojice divova. Pantagruelizam predstavlja beletristički i enciklopedijski fenomen Rableovog  ostrašćenoga zanimanja za ljude oko njega i za ono što oni u svojoj bogougodnoj nesavršenosti čine. Oko realnoga, svakodnevnog pantagruelizma kojemu je glavna misao vodilja: biti miran, zdrav, radostan te ponajprije sit i napit - gradi Rabelais istovremeno eruditsko i parodijsko djelo, u isti mah stvar posve neozbiljnu i ozbiljnu, knjigu začudne mašte, opscene komike i nezamislivih dosjetaka, razigranoga jezika začinjenog sočnim psovkama i nenadmašivim igrama riječi. S druge strane, nudi Rable i duhovni pantagruelizam koji je odnjegovan na temeljitom poznavanju antičke književne i kulturne baštine i antidogmatskom mišljenju: u tom smislu, Rabelais progovara gotovo moralistički o najvažnijim pitanjima humanističke tradicije.


Позната је АНЕГДОТА О ЈЕДНОМ РАБЛЕОВОМ ПУТОВАЊУ. Наиме, када је једном приликом требало да отпутује у Париз, а није имао пребијене паре, отишао је у крчму и на сто ставио три (празна) умотана пакета. На једном је писало „Отров за краља”, на другом „Отров за кардинала”, а на трећем „Отров за престолонаследника”. Будући да је на сваком јавном месту и тада, баш као и данас, било дежурних шпијуна, у крчму је убрзо грунула стража и Рабле је кочијом спроведен у Париз на саслушање. Тек када је стигао у престоницу, испричао им је зашто се одлучио на превару.

(Тако је било онда. Данас би провео годину дана у истражном затвору, и бар три године због доказане намере тероризма, а можда и више јер су отрови могли да буду преузети из кутија пре хапшења…)



ВЕЛИКА ЈЕ СРЕЋА ШТО ЈЕ РАБЛЕОВА ДЕЛА - „ГАРГАНТУА” И „ПАНТАГРУЕЛ” НА СРПСКИ ЈЕЗИК ПРЕВЕО СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР (1891-1955), велики песник, преводилац, савршени познавалац језика и ретко обдарени филолог. О Раблеу, Винавер је педесетих година прошлог века написао и ово:



„Рабле се правио шерет-будала и само тако избегао ломачу. То је, уосталом, очигледно из дубље анализе текста. Његови јаросни напади на католичку цркву и на папу донели би му смрт да није умео да изврдава - и то изванредним језичким шеретлуцима којима нема равних у светској књижевности. Он је играо игру у вратоломне скокове и у тобожно безазлено снебивање. Сви који су имали посла са цензуром, покушавали су ту исту игру, пре свега сличне језичне шеретлуке. (...) Наш неукроћени језик дорастао је делима која кључају животном снагом. Преводити Раблеа била ми је сласт, јер сам доживљавао не само Раблеа него и наш језик. Трудио сам се цео тај наш језик, исконских лепота, да ставим у службу онога чији убојити смех грми над вековима људског умља и безумља”.



Винавер код нас први преводи Хашековог „Доброг војника Швејка“, Раблеовог „Гаргантуу и Пантагруела“, Керолову „Алису у земљи чуда“, Твенове „Доживљаје Тома Сојера и Хаклбери Фина“






РЕЧНИК СРПСКИХ СТАРИХ, ЗАБОРАВЉЕНИХ ИЛИ НОВИХ РЕЧИ могао би се саставити на основу овог Винаверовог превода Раблеа. Већи део „Гаргантуа и Пантагруела“ прочитао сам због српског језика, Винаверовог превода и препева, а не због Раблеа.



Те речи сам ту и тамо обележавао у књизи (сада је сва ишарана)  и ево неких са почетка:



вејач овејане суштине

испичутуре

тулумуна

подбрцкивање

грашак са сланином и коментаром

керефеке од устука

чати књигу

доболело од хладноће

игре намицаљке

маснокљука

ливада двотравка

рупометаши

непрегорник

тринкајмо, тринкај - важан глагол за ову књигу

устук

оцедина

боре и наборке

укрстке кујунџијске

штрчкови

рубин пламенитак

приче и опричке

исфронцлати

офирмописати

чарлама

крњетак

ћупа са вином

гузобришљиви

претанан

прдизвек

кењац

зијав

свети Фрч

Јанко Клаћен Недоклаћен

мутвак

теолошки и теолочки

кашљивко

собица милостица

крке из затрке

авајска беседа

одробити

слепац обештапљен

магарац обескускуњен

крава обезмеденичена

стихосастави

прочачкати акта

првозорка

поткрмљен...



... до стране 57, од укупно 786 страница ових пет Раблеових књига у издању „Просвете“ године 1950... и још две-три:



шушумига

шигумицу

загајдићу у гајде, нека се нагајди коме је год до гајди...





Негде при крају књиге, међу многим заборављеним или новим бисерима нашег  језика нађем и глагол



ОШЉАРИТИ – за који сам био убеђен да је новијег датума, али ето, он је постојао још 1950. године....



И, шта више да вам кажем? Изгледа да смо више заборавили него научили и створили...



Миливој Анђелковић




ВИШЕ О РАБЛЕУ:





ВИШЕ О ВИНАВЕРУ

http://sr.wikipedia.org/sr/Stanislav_Vinaver

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР - ЧУДЕСНИ СРБИН

У јунско топло вече, у башти хотела Мажестик, док се по осталим кафићима на ТВ-екранима пратило европско фудбалско првенство, са Гојком Тешићем, који крајичком ока хвата напете ситуације око голова, развезао сам разговор о јединственом интелектуалцу, писцу, песнику, преводиоцу. Изненађен је мојом радозналошћу, није је очекивао. Свикао се на овдашњу равнодушност према Станиславу Винаверу.

- Таквог нема, нити ће га икада више бити у српској култури - причвршћује Тешић. - Најфасцинантнија књижевна чињеница модерне српске књижевности...

Станислав Винавер је прерано нестао из свог живота, у пуној стваралачкој снази. Врло брзо је и његово дело ишчезло из нашег живота. Гојко Тешић данас из мрака овдашње тупости враћа огромно, савремено дело Винавера.

- Биће то мој тестаментарни пројекат... Највећа ствар коју сам урадио у животу - саопштава ми Тешић тоном фаталистичког посвећеника.

Балканско рмбање

Годинама сам ту и тамо по антикварницама наилазио тек на по који Винаверов рукопис. У књижарама га готово и није било, нити у часописима, у новинама га нико није помињао.

Годинама нисам имао с ким ни да разговарам о њему и његовом делу. Случајно сам био налетео на његов подстицајан текст За модернизацију нашег говора, граматика и надграматика, али није било интелектуалца с којим би се могло расправљати на ту тему, није их интересовала, остао је непрочитан. А у њему Винавер је још пре шездесет година разматрао у којој мери београдски говор (тонски акценат) оспособљава језик за брже, модерније мишљење, за разлику од оног из западних крајева Балкана спорог, патријахалног са којим, како је говорио, р м б а м о, са којим се лепо пева, али и конзервативно мисли.

Деведесетих година, приликом слома Титове Југославије и разних интервенција великих сила на Балкан, од дипломатских до војних, једна књига је свим западним политичарима изграђивала појмове и представе о том изненада подивљалом Балкану. Била је то књига Црно јагње и сиви соко Ребеке Вест. Коаутор је практично био Станислав Винавер (у књизи Константин), који је госпођу Вест провео кроз Балкан, дао јој све информације из свог енциклопедијског знања, а и радио на финализирању књиге чији је, пред Други светски рат, наслов био Гоне
wитх тхе Балканс. Ни тада се, међутим, у нашој јавности није појавила запитаност Ко је тај Винавер који је тако исцрпно преко Ребеке Вест наше савременике на Западу упознао с нама. Остали смо равнодушни чак и када је 2004. књига преведена и издата у Београду.

Критика избезумљене романтике

Графички атеље Дерета је 2005. публиковао Винаверову студију Заноси и пркоси Лазе Костића, ремек-дело српске књижевности и публицистике, нема боље анализе и приказа наше духовности и културе и сијамске повезаности са Европом, рекло би се рентгенски снимак српског генетског кода. А тек у каквим је спектакуларним интернационалним димензијама открио Лазу Костића! Прошла је незапажено као и приликом првог објављивања 1963, а објављена је тек седам година после ауторове смрти, јер су за живота одбили да га штампају. Та Винаверова књига је за данашњу транзицијом распамећену Србију преко потребна, актуелна, отрежњујућа. Да је масовно читана када је и написана, вероватно бисмо културно зрелији дочекали растакања и кризу деведесетих. Били би обазривији према примитивном национализму, а дебилној политици многи интелектуалци не би тако жарко чинодејствовали. Књига о Лази Костићу јесте убитачна критика избезумљене националне романтике и тупавог популизма, који још увек овде узимају свој данак, а и даље се продају као „демократија“.

Занемарљиво мало се зна о Винаверовом узбудљивом животу. Прошао је све српске голготе до половине двадесетог века. Један од хиљаду и триста каплара са мајком је преко Албаније стигао на Крф, оца су му Аустријанци осудили на смрт. Студирао је по европским престоницама математику, физику, музику, социологију. Путовао с краја на крај Европе, био у Русији у време Октобарске револуције. Гестапо га одводи у немачке логоре, а мајку Ружу ликвидира у београдским гасним коморама. Сво време пише, пише и дише - безброј есеја, путописа, песама, прича, критика, репортажа за новине.

Винавер је знао и говорио седам језика, био је космополита, што је у српској провинцијалној култури грех. Био је енциклопедијски образован, духовни горостас, што је такође овде грех. И што је најгоре радио је много и урадио много. Преводи, студије, текстови (Хемингвеј, Гогољ, Гете, Бергсон, Рембо, Кено, Нервал, Валери, Рабле, Стерн, Киплинг, Керол, Пруст, Т.С. Елиот), познавалац филма, атомске физике, математике, позоришта, сликарства, један од највећих стручњака за музику код нас (класика, Орф, опере, Стравински, Шенберг, џез, Гершвин), балкански етнолог и антрополог. Требало би прочитати његове есеје о Венецији и Бечу писаних још 1924 и упоредити их са муцавим аналфабетским путописима наших савременика фолирантског образовања на тему Венеције.

Погрешан избор нације

Пореклом пољски Јеврејин, одлучио је да буде Србин. Погрешио је. Јевреји га не би препустили забораву. Чудесни Србин, Србин до коске и душе. Ниједан Србин са не знам каквим набуџеним родословом није тако српски језик провео кроз модерну европску културу и науку, као што је и Енглескињу Ребеку Вест кроз наше крајеве па је постала стручњак за балканске народе. После другог светског рата у опустошеној земљи он својим еруптивним радом уздиже културу и духовност преводима Тристама Шендија, Доброг војника Швејка, Гаргантуе и Пантагруела, Хиљаду и једне ноћи, Велико завештање Франсоа Вијона... Повезује социјалистичку државу са грађанском цивилизацијом. Али, у тим његовим преводима, рецимо Раблеа, може се учити српски језик, може се ући у сво његово богатство и нијансе. Данас његов превод Раблеа треба читати управо зато - да се учи српски, који је озбиљно нарушен популизмом и неписменошћу политичара, новинара и естраде, као и буквалним преводима са енглеског.

Али, он је иритирао. Иритирао је тесногруде професоре и бахате младе игноранте, распојасане културтрегере, хистеричне агитпроповце, усплахирене етаблиране књижевнике, уреднике и новинаре на све спремне, лицемерне малограђане, каријеристичке џимрије... Увек је био спреман без обзира на цену да се жестоко спори са догматицима и идеолозима. Записао је: „Нема почетника који не сматра да може да ме у свако доба и у сваком листу или листићу најбаналније нападне. Ја волим полемике, али са мном се не дискутује, мене нападају и негирају... Мени се не даје ни прилике ни простора да објавим своје чланке. Обично ме сматрају за лудог и пустог. Према мени су, најблаже речено, некоректни. Када ја говорим у Удружењу књижевника нападне ме њих двадесет, ја их све поклопим, а мој одговор не изађе у новинама, него само напишу да је Винавер говорио забавно.“ Његова ерудиција била је црвена марама за незналице па су га чак називали „колаборационистом“, њега - логораша чију је мајку Гестапо ликвидирао! Каква блесава мржња!

Репетирање деструкције

И тако су игноранти и пигмеји убили овог горостаса. Није могао више, препукло му је срце. Остаје нам само да размишљамо колико би београдска култура била богатија да је имала слуха за Винавера. Макар да су га поштовали! Али не, деструкција и завист су пружале чаршијско-оргијастичко задовољство. Београд је показао сву своју чаршијску злобу и скоројевићску бахатост. Није то било тако давно, па није чудно што се и репетира до данашњег дана. Однос према Винаверу је показатељ српске културне лажи. Има оних који патетично говоре о нашем великом средњем веку, о нашој култури и споменицима на Косову коју нам уништавају непријатељи, али крију Винавера, ту духовну катедралу, у ћутању даве најевропскијег Србина и кидају онај духовни низ који би се могао успоставити између Лазе Костића, Винавера и Радомира Константиновића. За њих је то субверзиван низ који би мејнстрим културног и политичког живота одвојио од смртоносне епике зомбираних националиста. Дуго се код нас гајила и гаји снисходљивост према простом. У комунизму се клечало пред „радником“ и култура се саображавала његовим схватањима. Данас се клечи пред „народом“ и културе све мање има. Од „народа“, од Србије, прави се и еталон демократије, тако да су демократе постале и највећи промотери популизма. Готово до радикалског усијања (одстранили су само границе Велике Србије). Демократија, међутим, није прост пук, већ институције, закон, ред, нити је култура оно што воли пук банално, већ поштовање високих вредности и значајних дела. Зато је у Београду Винавер лоше прошао, јер није био прост, хтео је много, хтео је да европску цивилизацију доведе у Београд, а није био ни коруптибилан да би се подпрцавао са распиштољеним буразерским ништитељима.

Ускоро сабрана дела

Винавер је у Београду радио, писао, објављивао од 1909 до 1955, спојио је деветнаести и двадесети век. Његово дело не само да је модерно, забавно, едукативно - оно показује димензије аутентичног интелектуалца - све испод тога је фолиража, аматеризам, духовна неписменост, антидемократија. Или како би Винавер рекао - р м б а њ е. Баш овакво какво смо рмбали последњих тридесет година.

Гојко Тешић је затечен мојим интересовањем, већ четрдесет година његов покушај да спреми и изда сабрана дела Винарева овде наилази на одбијање. Управо се вратио из Загреба, из потраге за текстовима објављеним у часописима по библиотекама који су у бомбардованој београдској библиотеци нестали.

- Покушавам од седамдесетих година прошлог века да објавим Винаверова дела. Прво сам понудио Милошу Стамболићу и Нолиту. Никада ми није одговорио зашто није пристао. Затим сам осамдесетих понудио Милану Комненићу који је био уредник Просвете. Одговорио ми је да „ми имамо много веће писце од Винавера који су заслужили објављивање пре него он“. Питао сам - који су то већи од њега. Одговорио ми је: „Миодраг Булатовић“. Једине две издавачке куће које су имале вољу биле су Вук Караџић и Народна књига, али саме нису могле...

Шта је тебе привукло да се тако упорно толико година бавиш Винавером и то упркос томе што су га и кад су га сви одбацили, питам Тешића?

- Морам рећи да је сан о објављивању Винаверових дела вишедеценијски. Још као гимназијалац у Ужицу прочитао сам Винаверову „Надграматику“ у блиставом избору Радомира Константиновића који је најзаслужнији за његову рехабилитацију, повратак у контекст модерне српске књижевности и под магијом винаверовског језичког пијанства и дан данас сам. На студијама књижевности на прави начин сам почео сањати сан о приређивању Винаверових дела и о тој идеји стално сам разговарао с Константиновићем за кога могу рећи да је начудеснији баштиник баш винаверовске традиције у српском есеју. Сањати један сан скоро четири деценије с уверењем да га никад нећу остварити јесте нешто што ме испуњавало неописивом сетом која се мешала с тугом. Знао сам да ми је то напросто заветни, тестаментарни задатак. И усред лета прошле године догодило се нешто што и дан-данас не могу да верујем. Господин Слободан Гавриловић ми једноставно, сасвим ненадано саопштава да имам неодложни задатак да приредим Винаверова дела што пре, како знам и умем. Све се то дешава 26. јула прошле године, иако смо на дневном реду Винавера имали често. У том тренутку стекли су се услови - пронађен је суиздавач - Завод за уџбенике Србије, трага се, још увек, за трећим, из Винаверовог Шапца..

Објављивање сабраних дела Станислава Винавера је капитални посао за српску културу И издавачки подухват деценије, прилика за нову политику. Када његова дела угледају светло дана разговори са Европском унијом могу да почну. Винавер је студирао математику код Поенкареа, а социологију код Диркема, занимљиво је да су његово публиковање управо покренули социолог мр Слободан Гавриловић И математичар др Милољуб Албијанић, водећи људи Службеног гласника И Завода за уџбенике Србије. Пажња! Социолог И математичар! Добар шамар за тзв посленике у култури, књижевнике, критичаре, академике... Свакако да овај посао од националног значаја не би био тако успешан без вредног И беспоштедног учествовања уреднице Милке Зјачић Аврамовић, дизајнера Горана Ратковића, техничког уредника Миодрага Пањића И лектора др Александра Гордића.

ЧОВЕК ОД РЕЧИ - СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

Љубавник српског језика
Иако је немогуће доказати, сматра се да нема тог српског писца који је више волео језик. У његово време толика посвећеност речима није била цењена

Причу о Станиславу Винаверу није лако написати. На пример, како је почети, приказати читаоцу помоћу неколико одредница, као што је уобичајено? Немогуће, зато што је Станислав Винавер био и један од најзанимљивијих, најевропејскијих, најважнијих писаца српске књижевности прошлог века, и преводилац чудесне вештине, и писац путописа, па и новинар, критичар, одличан полемичар, али и покретач модерног у култури, кад је на париској Сорбони студирао математику код Анрија Поенкареа, филозофију код Анрија Бергсона и музику код Ванде Ландовске, па је затим, не баш у првој младости, у Београду дипломирао физику, кад је био и један од 1300 каплара у Првом светском рату, затим и непосредни сведок Октобарске револуције, заробљеник немачких логора током Другог светског рата, био је присни пријатељ важних европских песника и писаца, био је и страсни јогин, дипломата, противник идеолошких догми, кад је имао широко знање, био је заљубљеник у музику, у уметност, у речи, у Београд, био је поштовања вредан ерудита, бриљантан стилиста, духовит... и још много, много тога.
Затим, требало би, наравно, навести и описати његове радове, али би набрајање неколико наслова, колико приличи новинском тексту, можда могло само да илуструје Винаверов опус. Прву збирку песама „Мјећа” објавио је у двадесетој години, касније збирке поезије „Варош злих волшебника”, „Чувари света”, „Ратни другови” и „Европска ноћ” врхови су наше модерне поезије, његове „Приче које су изгубиле равнотежу” означавају почетак авангарде у српској књижевности, „Манифест експресионистичке школе”, увод програмске књиге нове српске књижевности „Громобран свемира” први је авангардни манифест у нашој књижевности. Путописи „Руске поворке” и „Немачка у врењу” важни су документи о догађањима којима је присуствовао, чувеном „Пантологијом новије српске пеленгирике”, коментаром тадашње лирике признатих српских песника, пародију је учинио поезијом, „Чардак ни на небу ни на земљи” и „Језик наш насушни” есеји су о књижевности, култури и језику. Превео је „1001 ноћ”, Раблеове „Гаргантуа и Пантагруел”, Гетеове „Јаде младог Вертера”, Хашекове „Доживљаје доброг војника Швејка”, Твеновог „Тома Сојера”... Писао је у листу „Прогрес”, „Зенит”, загребачкој „Критици”, „Мисао”, „Политици”, сарађивао је у Радио Београду, био је уредник новинске агенције „Тањуг”, а у часопису „Република” три године је у рубрици „Београдско огледало” описивао културни живот свог града. Требало би, свакако, рећи и да је све ово што је набројано и све оно што није, а чега има више од наведеног, Станислав Винавер постигао за кратко време: рођен је 1891. године, а умро је у шездесет четвртој.
Закључак је да се прича о Станиславу Винаверу мора свести само на детаље истргнуте из његовог живота.

Цврчци су највећи на свету
У детињству, које је провео у Шапцу где је рођен, како је открио у интервјуу објављеном након његове смрти у листу „Република”, волео је ноћу да отвори прозор и слуша - жабе.
„Страшно сам волео да слушам жабе, ту тешку меланхолију њиховог крекетања. Једна од друге се разликују за осмину тона. У почетку када их слушате то је само један огроман хор, касније осетите те осминске интервале. Пропутовао сам цео свет, а само сам једанпут чуо нешто веће. То су цврчци. На Звездари има један зид изнад Дунава, тамо их има лети сигурно преко пет стотина хиљада. Скоро сваки дан одлазим да их слушам. У почетку сам разликовао око педесет звукова, сада разазнајем пет до шест хиљада тонова у том концерту. Музика цврчака је музика малих интервалских распона. Као музика српског језика. Наш језик је био као жабе, цврчци и фрула. Ја сам у српском осетио фрулу, покушао сам да дам реченице са зрикавцима, жабама и фрулом.”
У гимназији је, сећао се, обожавао музику и математику.
„Ту сам налазио крајњи смисао живота. Чинило ми се необично важно да потпуно савладам математику. За музику сам мислио да представља крајњу чувствителну границу. Свирао сам клавир и важио за вундеркинда. Мислио сам само на те две ствари. Књижевност ми није изгледала велика ствар. Био сам заљубљен у срж, хтео сам да уђем у истину, а поезија ми је изгледала заобилазна.”
По једном интервјуу Винаверовог сина Константина, основна преокупација му је „био језик, и то српски језик. Сматрао је да га чује и изнутра и споља. Имао је један љубавнички однос према језику”. Само у текстовима о речима, Винавер истиче своја осећања према теми, а у онима других тема, превладава интелектуалац - научник који своје мишљење или оцену износи првенствено помоћу чињеница. На пример, у есеју „Језичке могућности”, сликовити изрази сугеришу да Винавер из дна душе жели да убеди саговорника да „под језиком не треба разумети принову у речима и поштовање ове или оне синтетичке финоће. Под језиком ваља шире схватити жубор језика, матице у њему, убрзање, успорење, ток, шум, темпо, убедљивост, таласање, динамику језика.” Целог живота му је био „највећи проблем како ући у суштину мелодијског у српском језику, а затим како из ње изаћи.” Сматра да „речи нису ништа - мелодија је све. Кад кажете, рецимо: Све, све али занат. Идеја нам јаснија бити не може, а могли сте да за исту ствар употребите грдне речи да бисте је објаснили”.

Писац „винаверизама”
У тексту „Београдски говорни језик” у рубрици „Београдско огледало”, пун хвале објашњава „нови жив говорни језик” који се појавио у Београду: „Израђен је читав систем убрзаног и сликовитог изражавања. Исковани су не само изрази и облици, него и звучни обрти на читав низ конструкција.” Наглашава да је „ово све извео сам народ, а не књижевници, који су робовали старом епском изражавању, а плашили се новога живота језика као шатровачкога, мангупскога, фрајерскога или вулгарнога”. А затим им и директно замера: „Писци се боје живих обрта као нечега, неосвештанога исувише локалнога, па и наивнога. Међутим, наиван је епски начин изражавања, а нови ритмови и нове говорне мелодије омогућавају нам да боље и разговетније изразимо дубљи и замршенији живот данашњице.”
Писци, препознавши се у Винаверовим есејима, а и они који су се само солидарисали с њима, јавно су га нападали. Он их је лако и очигледно побеђивао. Тако је с јесени 1952. године Бора Дреновац напао Винаверов чланак о песнику Лази Костићу замерајући му што није доказао величину Лазе Костића него је само додирнуо тезе из свог дугогодишњег рада о њему. „Није задатак новинског чланка да тезе доказује до краја. Ја сам то покушао у моме делу о Лази Костићу. То сам дело писао неколико година. Оно је моје животно дело. Оно је мој прилог једном значајном поглављу наше књижевности. Бора Дреновац сматра да ја нисам компетентан за тако шта, он ме подругљиво назива: лингвистом, математичарем, физичарем и песником. У ствари, ја сам математику и физику студирао на Сорбони, лингвистиком се бавим откако сам писац, а писац сам већ преко четрдесет година.”
Каже се да је Станислав Винавер био највише нападани писац. „Нема почетника који не сматра да може да ме у свако доба и у сваком листу или листићу најбаналније нападне. Ја волим полемике, али са мном се не дискутује, мене нападају и негирају. Имао сам великих разочарања, мало званичног успеха код професорског света. Када сам био најискренији приговарали су ми да правим винаверизме. Мени се не даје ни прилике ни простора да објавим своје чланке. Обично ме сматрају за лудог и пустог. Према мени су, најблаже речено, некоректни.”
Кад му је током расправе у Удружењу књижевника Србије, у пролеће 1953. године, некадашњи надреалиста Марко Ристић замерио што говори о роботима и машинама, Винавер се овако одбранио: „Мислим да и једни и други, у ово доба електронских рачунаљки, великих техничких радова и атомских оруђа, сачињавају већи део стварности. Писци који презиру математику и физику, и не схватају довољно језик којим пишу (не схватају довољно у смислу продубљивања његова) - ти су писци данас застарели. Они не схватају динамику наше и светске стварности. По неки пут, они нису чак ни на висини фолклора, то јест прохујалих језичких и психичких техника, које су некада означавале неопходни прилазак тадашњој стварности. Доба које је презирало математику, физику, машине, техничке уређаје, конструкцију и језичне слутње - то је доба прохујало. Писци који то не знају, наивни су, најблаже речено.”
Највећи сукоб између Винавера и писаца конзервативног мишљења, пре свих с Михаилом Лалићем, Миланом Богдановићем и с Марком Ристићем, збио се на Изванредном пленуму Савеза књижевника Југославије у новембру 1954. године. У свом „Београдском огледалу” Винавер је обавестио читаоце да је Пленум трајао четири дана, да су реферати били унапред одређени па је „свака импровизација била искључена”, односно да није било „живих акцената” и да је „недостајала вибрација истинске живе речи”. Напад на свој рад описао је овако: „Када сам, на крају дискусије, затражио реч по личном питању (јер сам био очебрснут као зачетник нашег књижевног метежа, као човек који је унео атоме и теорију релативитета у нашу песничку тематику) тако често ми је одузимао реч у сличним приликама, овај ми је пут, не без два прекида, допустио да се и моје мњење саслуша. То мњење је ишло у прилог модернога великога замаха књижевности на Западу.” Раша Попов, књижевник, сећа се да је тада с колегама студентима уживао док су наглас по ходницима Филолошког факултета читали стенограм Винаверовог одговора на Лалићев напад да је у српску поезију увео атоме: „Парафразирам по сећању: О сурови Лалићу! Зашто си напао Демокрита. Лалићу, Лалићу, за мене је највеће част што си ме прогласио за атомског песника. Немам ја толике снаге колику ми ти приписујеш!” Објашњавајући да је стварност „пуна покрета, суноврата, снова, чежњи, борбе, слутње” па је зато језик, тврдио је Винавер пред својим неистомишљеницима, недовољно средство да би се објаснила „и зато прибегавамо апстракцијама”.
Непуну годину након тог догађаја, у последњем интервјуу, рекао је: „Када ја говорим у Удружењу књижевника нападне ме њих двадесет, ја их све поклопим, а мој говор не изађе у новинама, него само напишу да је Винавер говорио забавно.”
Свим срцем и знањем Винавер је настојао да стваралаштво ослободи прописа и правила. Зато су и разумљива његова реаговања у „Београдском огледалу” на све што је настојало да спута слободу стваралачког духа. Када су крајем 1954. године лингвистички стручњаци окупљени око професора Јована Белића у Матици српској опет одлучили да писање речника српског језика мора да сачека прецизна правила правописа, Винавер је иронично написао: „Уверен сам да нико од мојих читалаца није довољно свестан шта значи да имате посла са правописним фанатицима, цепидлакама и бирократама. Они траже све под конац, мада немају довољно ни калема ни конца, да њима све одмере и домере. Они би били у стању да укину читав писмени и неписмени живот нације све док се не дође до њиховог узор-правописа. Они би забранили људима да говоре, да се воле, да рађају децу све док се не утврди како се пише свака пристојна и скаредна реч нашег језика. Они би забранили читаву и званичну и личну преписку, издавање упутстава, пасоша, исправа и прописа; штампање новчаница; забранили би школе па и дечја забавишта докле се год не буде знало шта ћемо са апострофом и треба ли рећи воћство или воћтво или бундевавство!” А затим подсећа да „ми сви ипак пишемо доста разговетно и Иво Андрић, Бора Станковић, Црњански, Растко Петровић, Настасијевић, Ујевић, да само њих споменем, написаше и под досадашњим правописом, ремек-
-дела са којима нисмо постидни у великом свету! Али свакако би их који правописни фанатик назвао лошим књижевницима, што су реч претци писали са т а не преци.”
У својим преводима, Винавер је открио до тада неслућене могућности и лепоте српског језика. Као да је тиме исказао своју посвећеност и љубав према језику.

Брат Рабле
Поводом 147. рођендана Ханса Кристијана Андерсена, записао је и следеће: „Ја сам преводио Андерсена годинама, и годинама сам носио у глави и у срцу његове јунаке и јунакиње. Природно је и ја да сам се замислио: Ко ли су и какви су? Не мислим да је моја одгонетка ни најбоља ни коначна, али сам се толико бавио Андерсеном да је она, ипак, један прилог томе питању.” Каже да је преводећи Андерсена осетио „да пре свега треба ући у душу његових личности. Свака бубица, зверчица, пуж и ружа, сваки ту има своју изванредно компликовану душу, са безброј ћудљивих и неодредљивих заокрета. Ту мора да буде стила: да би се сви ти заокрети осетили речима. Ту мора да буде самосвојнога говора: свака личност живи оним што говори на свој особени начин: дугме, перо, метла, исто као и виле, вештице, стари ислужени војници, лабуди, првосвештеници, принцезе, снешко белић, фуруна, напрстак, и плехани војник. Сви су они истинити а ипак пуни ћуди, пуни живота који се не може обухватити формулама. Око свачијег језика трудио сам се месецима. Сваки говори и другима и себи, и сваки изражава много више но што те речи обично казују. Сваки изражава своју суштину, али и изненадне решености које су кадре да судбини дају сасвим други правац. Живот је и правило, и ћуд, инат, мерак и изненађење. Чудо треба дати, код Андерсена, стилски, а не што бисмо празним речима рекли да се догодило. Никад се не зна код Андерсена ни шта ће доћи ни како ће доћи, а кад је дошло знамо да је тако требало да буде. То је вез стилски.”
Многи тадашњи преводиоци нису се слагали с њим. Винавер се, међутим, није поколебао. „Мислим да сам ја остао у праву тражећи у Андерсену пре свега стил, са свим стилским лепотама и ћудљивостима. Свака вила Андерсенова ћудљива је. То зна и наша бајка: створења њена пуна су ћефова, ината и непредвидљивих нагона. Андерсен је за мене пре свега стилиста. Ко нема стила нека га не преводи.”
Франсоа Раблеа Винавер сматра језичким генијем. У тексту поводом 400 година од Раблеове смрти у „Београдском огледалу”, Винавер указује да „велики део његовог смеха не долази само од ситуација, изненађења и тријумфа људских особина над механичким, него долази од самог језика: од оне слободе у игри речима, у игри граматиком и синтаксом” и тиме противречи и свом професору Бергсону. „Рабле влада могућностима свога језика, француског, и тако се утисак игре и слободе код њега пење до већих и пространијих видика, но код било и једног писца света. Рабле је непреводљив, просто зато што тражи од преводиоца исту ту игру с језиком - а ту је игра мало коме дата. Рабле кује речи, барата њима као мађионичар, упућује их где му се прохте и како захте. Отуда она његова беспримерена ведрина и лакоћа: израз је лак и лакши него лак; чини нам се да речи, ето, послују за нас, и да оне сав напор примају на себе место да и ми сами запнемо.”
И, на крају тог текста могућа је одгонетка зашто је Винаверов превод романа „Гаргантуа и Пантагруел” међу најбољим преводима свих преведених књига на српски језик. „Својим преводом Раблеа хтео сам да се одужим своме родном језику, који је диван, крепак и изванредно изразит - и ведро слободан. Без љубави према српскоме, не верујем да би ми превод прешао границе које се морају прећи да бисмо се иоле приближили Раблеу. Превести Раблеа - значи волети Раблеа, али пре свега волети свој језик необузданом љубављу, која једина налази праве обрте: крајње слободе природности и безмерне прикладности. Нападали су ме неки педанти; они верују само у буквалне преводе оваквих ремек-дела, која се у ствари само могу - препевати.”
Можда и као нека врста наравоученија, ево за крај детаља о прошлости и садашњости: „Сматрам да је модеран само онај који је разумео старо, па умео да га одбаци. Ако старо не можете да одбаците онда падате у понављање. А задатак је песника да траже, мисле и говоре. Без компромиса. Сви компромиси у том правцу ми изгледају кобна литерарна политика. Литература мора да одбаци све што је мртво. Напред се иде само са великом литературом која је до краја верна себи.”
Станислав Винавер деценијама је био непомињани писац. А онда је, однедавно, почео да се појављује у делима других писаца и уметника. Тако је стигао у 21. век коме је, очигледно, све време припадао.

Соња Ћирић


ЗАСТАРЕЛИ ПИСЦИ

"Писци који презиру математику и физику... ти су писци данас застарели. Они не схватају динамику наше и светске стварности. По неки пут, они нису чак ни на висини фолклора, то јест прохујалих језичких и психичких техника, које су некада означавале неопходни прилазак тадашњој стварности. Доба које је презирало математику, физику, машине, техничке уређаје, конструкцију и језичне слутње – то је доба прохујало. Писци који то не знају, наивни су, најблаже речено."

Станислав Винавер, Удружење књижевника Србије, дебата у пролећа 1953.


Нема коментара:

Постави коментар