субота, 22. новембар 2014.

УЛАЗАК У МАТРИКС Кајетана Ковича



Ових јесењих дана средином новембра, без неког видљивог повода, сетио сам се своје младићке мантре коју сам понављао у ритму корака док сам се ноћу, пешице, враћао кући кроз опустели Београд. Само пригушене светиљке, празне улице, црвено, жуто, зелено на семафорима и ја који упорно одбројавам:

Оче наш
Велики Строју,
ти што нам дајеш
и узимаш,
боју,
облик
и име;
што би хтео
да будемо исти
исти, исти,
као стројеви
по твојој слици
и прилици...

Те стихове тада младог словеначког песника Кајетана Ковича тада сам осећао као протест. Наговештај тихе побуне нас које су учили њиховим идеалима, оним које ни они сами нису поштовали ни остваривали.

Потом их је живот потиснуо, више их се нисам сећао мада су они трајали  у мени.

И сада, средином новембра, после четрдесет и више година, без неког видљивог повода, ево их опет:

Оче наш
Велики Строју... – појавише се у мени, без иједне грешке, до краја песме или строфе, као да сам их понављао све ове године.

Шта је било са Кајетаном Ковичем током ових четрдесет година? – упитао сам се. 

Престао да пева, слутио сам. Постао „апартчик“ у неком дому културе или секретар неке невладине организације? Можда новинар и песник, или професор?

Потражио сам свезнајућег Гугла и одмах сазнао да је Кајетан Кович објавио 14 књига поезије, 7 књига прозе, десетак књига за децу и постао словеначки академик. 




И да је рођен 1931. године а умро - 7. новембра ове, 2014. године у Љубљани.


Недељу дана пре него што су се његови давни стихови поново, после четрдесет година, појавили у мени. Седам дана је требало енергији његове поезије да обиђе све поштоваоце, па је дошао ред и на мене...

Ти стихови су остали исти али другачије звуче. Нешто друго значе.
Ослушните:

Оче наш Велики Строју,
ти што нам дајеш и узимаш,
боју, облик и име;

што би хтео да будемо исти, исти, исти,
као стројеви
по твојој слици и прилици...

Знате ли шта је то?

То више није протест. Ни ритам осамљених корака у ноћи. 



То је улазак у Матрикс.

Миливој Анђелковић

Нема коментара:

Постави коментар